Министар образовања, социјалне политике и спорта, Мерцедес Цабрера, одржао је јуче конференцију за новинаре поводом обележавања Међународног дана детета и као презентацију најаве "Руке су које штитите" коју сам желео да резимирам слажући се са она
"Образи, бич, врисак су неефикасни начини образовања", прокоментарисао је министар. Такве агресије су манифестација "обавештајни неуспех" од тада насиље је супротно образовању а за то не постоји прихватљив минимум.
Цабрера је такође коментарисала да је физичка казна а "кршење права детета" и један "Неприхватљиви двоструки стандарди: оно што никад не бисмо урадили одраслој особи никада не би требало сматрати чињењем детету."
Говорећи о улози родитеља то је прокоментарисао "Морамо имати ауторитет над својом дјецом, о њима се очигледно морамо бринути. Постоје много бољи начини од тога него прибјегавање ономе што би било манифестација неуспјеха суживота или разума или дијалога." С обзиром на забринутост због недостатка правила и обавеза код одраслих, коментарисао је да би требало да науче оно што јесу "То морају учинити по сопственом уверењу и критичкој форми, а не као резултат наметања другим средствима."
Ове изјаве стижу као права експлозија (или бомба) у тренутку када критикују се недостатак вредности адолесцената и ограничења децеИ, искрено, ни један ни други не желим да ми одузму разлог.
Деца се рађају са "форматираним тврдим диском", то јест, они су празан лист који долазе да науче од нас и иако се то може чинити лажом, они су то потпуно спремни. Очекују од њих да их научимо како да живе и надају се да ћемо то научити на основу њихових способности.
Проблем долази када желимо да они схвате нешто за шта нису обучени, по старосној доби и рационалној способности, да би разумели.
"То је да док ја не дам образ не разуме" је фраза која се налази у устима многих родитеља, али то није истина. Деца уче кроз механизам узрочно-посљедична посљедица да када направе А (на пример, додиривањем утикача) добију шамар на руци која боли (Б). Овим путем када А дођу Б. Пошто не желе да Б стигне, престају да раде А. Да ли су разумели опасност додиривања утикача? Не, схватили су да ако га додирну, стигне мама или тата и ударају га.
Деца немају способност резоновања као одрасли. Због тога се одрасла особа мора прилагодити капацитетима деце, а не обрнуто. Рећи ћу вам да је ово опасно, приказићу ужас који ме је ударио кад га додирнем, покријем или уклоним све што бих волео да вас не додирнем и одвратим нечим другим када видим да га желите додирнути, за неке примере. Једног дана, када будем у стању да разумем моје речи, знат ћете опасност да радите оно што сам вам увек говорио да је боље да то не чините и да нећете морати да га ударате.
Суочене с овим изјавама, појавило се неколико критика са сличном забринутошћу: "Значи, морате им допустити да раде оно што желе?" Па не, наравно да не. У друштву и у свакој кући постоје правила која деца треба да познају, али молим вас, а не на основу физичке агресије. Улази писмо с крвљу То је одавно престало бити морално прихватљива изрека.
Ово је тема која иде дугим путем. За много тога. Не желим више продужити па завршим са двије идеје које је министар прокоментарисао:
- Физичко кажњавање је неуспјех интелигенције: као што сам вам већ рекао, то морамо показати ми смо одрасли, рационални и интелигентни људи и мало радити алтернативним методама. Деца многе ствари науче имитацијом. Нема смисла покушавати да научите дете које не удара другог.
- Оно што ми не бисмо урадили одраслима, не би требало учинити ни деци: Раније је било друштвено прихваћено да се ударају жене. Ако му је била потребна корекција јер није разумео потребе мужа, добро се видело да то пружа, јер је то „начин на који је разумео“ шта се очекује од ње. Данас је, срећом, то незамисливо. Међутим код деце је прихваћено. Не можемо испунити уста критиком насилника када сами кршимо интегритет своје деце.
Сваки пут када се наруши интегритет детета, дете престаје да буде помало као да мора бити мало више оно што његови родитељи желе да буду.
