Једно од дела које сам волео да читам овог лета 2013. било је Стрип Пацо Роца, Зима карикатуриста, издавачка кућа Астиберри. То је дело у чврстим корицама, у формату буллет и са цена 16 евра.
Књига је фасцинантна јер приказује какав је био живот уметника стрипа у Шпанији 50-их. У то време се није звало комично, већ је било нешто попут стрипа, који је добио назив ТБО, специјализованог часописа. Тхе Редакција Бругуера Било је то највеће референце за радове младих и не тако младих са славним људима као што су Зипи и Запе, Мортадело и Филемон, Царпанта, Дона Урраца, сестре Гилда, Гордито филл и Ел Цапитан Труено и Ел Јабато Вицтор Мора .
Била сам задивљена комично подешавање. Рад Паца Роца спектакуларан је јер не постоји ниједна вињета која не показује или нема тај укус Шпаније 50-их година, што смо видели у многим филмовима о Берланги или Бардему.
Дело, као што можете прочитати на главном блогу Меци и грицкалице, говори о одисеји петорице великих карикатуриста: Царлоса Цонтија, Гуиллерма Цифреа, Јосепа Есцобара, Еугениоа Гинера и Јосеа Пенарроиа који су 1957. године одлучили да напусте свемогућег Редакција Бругуера и створите свој сопствени часопис са именом Стриц Ливе. Постоје и такви много више висококвалитетних аутора а посебно стрип с пуно поштовања представља друге људе који су били део издавачке куће. Изузетно фасцинантно је Рафаел Гонзалез, који је управљао писањем гвозденом руком, црвеном оловком и огромним талентом да из сваког аутора извуче његово најбоље дело.
Такође у раду појављује се први врло плодан Ибанез и пажљив према препорукама главног уредника да започне изградњу Мортадело-а и Филемона, информативне агенције. И то је то у оно време Часописи Бругуера продавали су милион примерака недељно а његови ликови обележили су неколико генерација, међу њима и ја, јер иако је издавачка кућа Бругуера средином 80-их била у оптицају, још ми је дала времена да одрастем читајући многе те цртане филмове и грицкалице.
А како су били врло блиски времену у коме су живели, постојало је много прича које су за мене почеле да престају да ме занимају. На пример, Царпанта, сестре Гилда, Дона Урраца или чак многе приче о Зипи и Запе никада нису привукле моју пажњу. Вјерујем да је Ибанез знао како се боље прилагодити временима и Мортадело и Филемон су увијек били свјежи и забавни. Такође стрип попут 13 Руе дел Перцебе још увек има велику пажњу на телевизији и, наравно, Ел Јабато или Цаптаин Тхундер такође имају турнеју. Иако су ова дела, попут оних из Ел Гуерреро дел Антифаза, такође из тог времена, дозволила да послуже као метафора за Шпанију која очигледно више не постоји и стога је тешка да би нове генерације разумеле авантуре тих титана бори се против неверника, маландрина, гусара или Римљана.
У данашње време ми се чини да талент и продукцију аутора попут оних морају тражити у другим секторима, можда у видео играма, стриповима и посебно на Интернету где постоји светско тржиште за објављивање квалитетног рада путем блогова. Можда ћемо их морати срести за 50 година када неко, као што је Пацо Роца учинио са овим ауторима, буде подстакнут да пише историју талента, стварања и предузетништва у Шпанији.
