Називају их размаженима, размаженима, претјерано овисним или заљубљеним и кажу им да ће увијек бити такви, да ће им увијек требати мајка за све и да је мајка која то допушта сувише мека, превише пермисивна и то гријеши у својој филозофији образовања. .
Јесу ли мала деца која живе близу својих мајки, који се једва одвајају од ње када се догоди догађај са више људи него иначе, који се једва играју са другом децом и за које изгледа да је мама потребна у сваком тренутку и за све. Шта да радим Да ли је добро што су такви? Је ли лоше? Да ли мораш? лек да их сачувам од увек оваквих?
Колико година причамо?
Прво је мало дефинисати старост деце о којој говоримо, јер није исто говорити о детету од 2 до 4 године него о једном од 6 до 8 година, које би већ требало, према годинама, имати одређено аутономије уопште и способности да се разрешите или се носите са сукобима без присуства мајке или оца.
Проблем је у томе што већину времена разговарамо о малој деци, између једне и четири године, мање-више управо зато што јесте узраста у којем су дјеца највише потребна мајкама и управо је то старост у којем је нормалније да то чине.
Проблем поређења
Да бисте добили ознаку заљубљеног детета или га означили, то мора да се упореди са другом децом исте старости, било зато што имају други лик, или зато што су научени да не требају мајку (обично се постиже тако што им се не обраћа много пажње, тако да виде да чак и ако затраже помоћ неће добити превише), боље ће бити сами.
Човек, људска врста, по природи је друштвена врста. На свету имамо довољно простора да живимо одвојено и сами, а опет се окупљамо по породицама, суседству, суседству и градовима (кажем, а онда напустите град и не видите душу), и упркос томе имамо необјашњива потреба да научите децу да буду сама, као да је циљ сваког детета да буде одрасла особа способна да живи сама на планини.
Па, можда и није толико, можда је само потреба да науче да раде сами и можда смо тако кратки да мислимо да ако двогодишње дете треба мајку кад одрасте, то ће и даље бити тако, као да је већ касно да их науче или као да је већ касно да науче.
Можда када бисмо боље схватили да нису сви људи једнаки, и то најбоља ствар је што нису сви људи једнакиБудући да тешко можемо напредовати као друштво и тешко да можемо ишта научити од других, брбља деца би могла да наставе да се играју без мајке тихо, а деца која требају више наклоности и која се још увек не осећају сигурно могла би имати свој темпо учења и могу начинити свој властити пут у достизању сопствене личности одвојено од мајке и оца, а да им нико не каже колико су уплашени или размажени, колико је то негативно и колико лоше раде родитељи допуштајући то. Оче, није нешто што се каже лоше (нормално), знаш, неко близак теби то сматра као савет ... или те приговара када дете учини нешто погрешно: "Наравно, како сте се толико размазили и размазили, погледајте шта није у реду с тобом. "
Да бисте били независни, потребно је претходно да будете зависни
И на крају, као и готово увек, све се заснива на поштовању деце и поштовању њиховог ритма и њиховог раста и развоја. Да би неко могао сам да уради нешто, пре него што то морате да научите. Много је ствари које можете научити сами и постићи самосталност у том питању појединачно, али постоје многи други који се уче из посматрања, од других, из дружења са неким ко вас учи, од виђења како то радите Затим имитирајте и интернализујте.
Детету је веома тешко стећи друштвене и вербалне вештине ако му нико не говори и ако не види да његови родитељи разговарају са другим људима. Детету је веома тешко знати како се понашати ако никада не види да се његови родитељи понашају као модели. Зато је важно да дете проведе време са оцем и мајком тако да из контакта са њима познаје људе, види како они међусобно комуницирају, шта је вербална комуникација, која је невербална, колико времена треба да се некоме верује и који су разлози зашто неки људи имају неповерење.
Постепено, како видите како други разговарају и везују се и они то науче и вежбају са својим луткама, са другом децом и другим одраслим особама. На тај начин почињу стјецати самопоуздање са другима и у себе, те почињу бити друштвенији људи и на тај начин се постепено почињу одвајати од мајки како би постали самосталнији.
Сећам се да сам се више од једног рођендана моја деца морала играти са њима јер нису желела да буду са другом децом. Сјећам се да сам видио изненађене људе како их виде тако "мале путеве", тако блиске мени или мами, и тако смо мирни без наговарања да оду "вани да се играју". Време је прошло и Чудна ствар је управо то, буди с нама. Зато нису ни боља ни лошија деца, нити они кад су били мали. Једноставно им је било потребно више времена него другој деци да би стекли самопоуздање и били самостални, јер нису сва деца једнака. Зато су деца која живе близу своје мајке деца нормална као и остала и зато не заслужују да им презирно кажу да имају проблем зван мамитис, да су заљубљени или да су превише заштићени.
