Знате ли у којој доби се дјеца престају лијечити од педијатра? Код нас се то догађа са 14 или 16 година (према аутономним заједницама).
Међутим, Америчка академија за педијатрију препоручује да специјалисти за здравље деце треба да прате своје пацијенте све док они само не сазреју и поставе границу на 21 годину.
Оно што мислим да је претјерано? Оно што не видим јасно је да се у старосној групи у којој то још увијек овиси о одраслима (они се нису физички, социјално или психолошки развили) изједначавају са санитарног становишта . Мислим породични лекар не треба да се бави специфичним проблемима адолесценције који се могу сложити у решавању. А с тим (да ме нико не разумије криво) не желим рећи да је тинејџерима тешко: Мислим да је то врло лијепа фаза у којој се науче врло важне ствари за аутономни живот кад буду старији, а с друге стране живјет ће непоновљива искуства.
Педијатријска нега и у адолесценцији
Али да се вратимо на медицинску негу која им је потребна, У већини европских земаља педијатријска нега се одржава до 18. године. Према свеобухватном медицинском гледишту, то је фаза која захтева мулти и интердисциплинарну здравствену заштиту.
Педијатри кажу да је концентрисање на тело адолесценција најздравији период у животу. Иако признају да се промене које се догађају и лечење специфичних проблема или ситуација, они могу условити развој особе и њен живот у одраслој доби, зато тврде да проширују педијатријску покривеност.
Ово није захтев који има за циљ повећање здравствених ресурса, већ рационализацију тренутне помоћи. Др Хидалго (из Шпанског друштва за адолесцентну медицину) препознаје рањивост адолесцената, који заједно са потенцијалним ризицима којима су изложени, чине неопходним структуирање медицинске неге у том узрасту кроз превентивне програме, негу и планове перформанси који одговарају вашим потребама.
Девојке и тинејџери нису мала деца, али ни одрасли нису
Родитељи би требали бити вољни да служе као „водичи“ нашој деци, колико имају година (бар док нису одрасли), али понекад се примети одређена занемареност када деца одрасту, то је тачно у свим сродним питањима његовом развоју.
И они они нису исти као кад су још били бебе или су имали осам година: када одрасту имају први сексуални однос, поремећаји исхране се појављују у већем проценту, присутни су лекови (укључујући алкохол), примећене гинеколошке промене изведене менархом код девојчица, итд.
Уз све то, може бити поремећаја спавања или (ређе) синдрома хроничног умора, па чак и симптома АДХД-а који су и раније прошли незапажено.
Тинејџери имају потешкоћа да похађају здравствене услуге
Тренутна организација здравствених услуга у Шпанији нарушава континуитет педијатријске неге у доби од 14 или 16 година, зависно од ЦЦАА-е, и чини да од те доби децу и адолесценте похађају породични лекари и службе интерне медицине, а то је обично збрињавање изолованих процеса, што између осталог узрокује да 80% адолесцената има потешкоћа у приступу здравственим услугама и не ствара повезаност између здравствене потражње и морбидитета.
Недостају професионалци са обуком и искуством, тако да би пажња била адекватна и координирана. Неки од примера проблема који спречавају приступ адолесцената и медицинских услуга су: бирократизација система, чији поступци утичу на поверљивост; недостатак пажње од стране стручњака, због недостатка обуке у овој области или временских проблема; чињеница да адолесцент негира или подцјењује своје проблеме и не иде на консултације; или тхе недостатак поверења и знања о здравственим ресурсима доступним младим људима.
ВХО ставља адолесценцију у старосну доб између 10 и 19 година, са ове тачке гледишта, а такође и из здравог разума, педијатријску негу треба продужити. Као и породице, требало би активније да преузмемо своју образовну улогу без претераног делегирања у институције.
