„Не престаје, не престаје“, кажу многе мајке када разговарају о својој деци. Деца имају више енергије од кунића Дурацелл и често немају довољно могућности током дана да би је потрошили. Доказ за то је да има много родитеља који не могу да буду у току са својом децом, пуни снага које им служе да знају, истражују и уче из своје околине и од себе где су границе њиховог окружења и где су њихове властите.
Проблем је управо у томе, то деца имају више енергије од нас а ако смо код њих још увек нису преузели добар део тога, вероватно ће то желети, уз ризик да буду брендирани непоправљив или непристојан и да им кажемо да мирују, односно тражимо од њих да престану да се понашају лоше кад раде управо оно што им је најпотребније.
Код куће то имам врло доказано, дани који иду у школу и дани када радимо мало физичке активности касније поподне имају вишак енергије тако да код куће возе мариморену. Скачу на кауч, иду горе, доле, трче низ ходник, јуре једни друге, играју се да се свађају, потјерају ме, плачу јер су ударали, плачу јер су надмашили своје игре, а онда се сјећамо свог дјетињства на улици и како смо сагоревали калорије иза кугле, скривали се по порталима и ишли горе и доле по тобоганима.
Али ако их школа остави на земљи!
Већ су ми рекли да ће се моја деца вратити кући на крају школе и да ће заспати на тањиру, попут многих видеозаписа који се крећу по интернету деце која не могу да једу вечеру јер климну док их не изнесу на сто. . Па, у мом случају, бар није тако. Не знам да ли их натерају да предуго седе или имају мало слободног времена за игру, али школу напуштају тек када уђу. Па, лажем они излазе са још више енергије, јер ујутро с оним „управо сам се пробудио“ они још помало летаргирају.
Тако долазе оптерећени животом и мало су шансе да га запале, јер ми не живимо на планини, нема дугих напуштених путева, нема језерца са жабама или потока на којем би се могао саградити мост са трупцима. Овде постоје само сиви асфалт и паркови, она необична и вештачка места где деца иду на своје, они морају да деле простор заузврат, где неки следе нека правила суживота, а други следе закон најјачих и где много родитеља морамо да васпитавамо и своје и туђе (као што видите, нисам страствен).
Још акције, молим
Физичка активност је корисна за здравље на више начина: контрола тежине, повећана минерална маса костију, мање прехладе, повећана укупна снага, флексибилност итд. Деца се морају кретати, играти, трчати и бавити се спортом јер њихова тела то траже.
Када су у предшколском узрасту, они морају вежбати онолико колико желе, тј. активност која проистиче из радозналости и истраживања сматра се довољном, жеље да зна и учи, оног што дете пита и треба. Ако једног дана нисте били у стању да истражите или истражите јер смо вас имали у вези са другим стварима, могуће је да чим будете имали мало слободе, потражите активност која ће вам помоћи да сагорите преосталу енергију.
Затим, ако говоримо о старијој деци, сматра се да је примерено вежбање између пола сата и сат дневно, који не мора бити вежбање у организованом спорту, као што су фудбалски, тениски, хокејски или кошаркашки тим. Ако је тако, препоручује се детету да има најмање шест година, иди јер му се свиђа и, пре свега, ужива у њему.
Закључно
Сада деца не живе на улици као ми. Сада напуштају школу, где многи проводе цео дан и, или раде неке ваннаставне програме, као што су енглески језик или музика или можда неки спорт, али не раде сваки дан, или иду право кући. У том случају, када нема ван школе или парка или улице, постоји вишак енергије, радозналости, жеље да учине нешто на што требају потрошити, а код куће то, наравно, може бити и мало мање од очаја.
Ако то видимо разлог што се наш син „лоше понаша“ је тај што има неконтролирану жељу да поједе свет, тада морамо имати на уму да је наша обавеза родитеља допустити акцијуАко не код куће, јер смета вани, тражи активности за њега, одлазак у парк или обављање активности у којима ће делити време са њима.
