Кажу да кад сте отац немате времена да се досадите. Када су деца мала, њихова зависност од нас је практично стална, из дана у дан морамо бити ту да бисмо покрили њихове основне потребе, попут хране и безбедности, али и осигурали да добију љубав и пажњу какву заслужују.
Све ово чини да се наш дан окреће око њих и да већину времена уђемо у рутину парка, игре, купатила, вечере и спавања. Да ли је та рутина стална када сте отац?
Рутине у нашем животу помажу нам да га учинимо мање или више управљивим. Када знамо шта ћемо радити у датом тренутку, то нам даје осјећај реда у нашем животу што нам заузврат доноси одређени осјећај сигурности. Али, када рутина пређе из сталности у нашем животу, па до тога да сам живот може донети непријатне последице.
Не подржавају сви рутину на исти начин
Не воле сви увек да раде исто, од понедељка до петка једна ствар, суботом посета бака и деда, недељом у парк и шетња. Ово може бити савршено планирање за многе, може бити и других који се утону, или боље да бисмо могли да говоримо о томе да се затворимо.
Постоје они који су целог живота живели у сталном покрету, који никада нису радили исто дугу сезону и сусрећу ли се са монотонијим животом, могу натерати да имају измешана осећања.
Деца, да ли су они криви?
Неки људи верују да их бити отац присиљава да мењају живот који водите, да деци треба одређена рутина да се осећају сигурно и да то што су цео дан без знања шта ће следеће, није добро за њих.
Али мислим да проблем није у дјеци или барем није у свему крив. Знајући шта ће се даље дешавати може помоћи у свакодневном животу детета, знајући да ће се након ужине моћи играти, или да ће крај дана мало времена означити тата или мама који му читају причу, следећег дана поново можете видети своје пријатеље итд. Све то чини да се дете осећа безбедно у свом животу, посебно када одрасте, али ако то узрокује да постанемо аутомати за своју рутину, сигурно више неће бити забавно.
Из дана у дан, нагомилани умор, наши проблеми који нам данима често окрећу главу, због чега све више и више улазимо у рутину.
Дођавола нам је и више нам не треба, немамо ни жеље ни енергије да започнемо нову игру или да правилно реагирамо на њихов тегљач или што је исто код неке деце која су у пола пакетића када смо већ у резерви.
Ћале које гризе реп
Управо нас овај недостатак енергије тјера да уђемо у рутину и рутину због чега свакодневно посвећујемо све мање и мање енергије. И тако нам је теже и теже дружити се са пријатељима на пићу или само делити парк поподне или ужину код куће.
Ова рутина је она која се постепено успоставља и посједује наше животе тако да се своде на то да смо само путници у возу који други превозе.
Не мислим да је то што смо родитељи или не утиче на наше животе монотоно, у ствари су деца најмање монотона која постоје и на нама је да пронађемо начин да учинимо те мале промене у нашем дану који ће нас осетити више срећна
