Да смо направили путовање уназад у прошла времена или бисмо једноставно одвели у друге земље, то бисмо схватили спавање са бебом једна је од ствари која се увек радила и која се и даље ради на многим местима.
То што је увек било учињено, не мора бити знак да му је добро, јер сви знамо за ствари које су се радиле "целог живота", а сада је боље да се не понавља, међутим, колехо с бебом има више аргумената у корист то је, а међу њима је и чињеница да спавање заједно побољшава однос са бебом.
Какав однос морам да побољшам? Већ га обожавам
Тако да нема неспоразума, чињеница да спавају одвојено не мора значити да постоји или ће постојати лоши односи између бебе и његових родитеља. Радије, ради се о повезивању више веза, ако је могуће, искориштавању ноћи да наставимо проводити време са нашим сином и натерати га да ради на максиму који каже да додир чини љубав.
Дељење времена, такође ноћу
Неки од вас се можда питају ... али које везе ћете се спајати ако спавате? На што одговарам: "исти они који се придруже кад пар започне спавати заједно". Замислите да сам вам сада рекао да моја супруга и ја спавамо већ месецима. Питаћете ме зашто. Мислит ћете да се не слажемо, да наша веза пролази кроз некакав пробој, да је љубав уступила обичај и да је жеља да будемо заједно у сваком тренутку уступила утјеху, да „спавамо одвојено јер се боље одмарамо“ .
Па, нешто слично се дешава и са децом. Дељење ноћи није само спавањејер, ако не, парови би спавали одвојено како не би морали да вуку ћебе зато што је она то узела од вас или да не морају завршити у ћошку, јер воли дијагонално спавати.
Ми који смо спавали са својом децом то добро знамо. Отворите очи и гледајте их поред себе, дисање испоручено на спавање и одмарање, с опуштеним лицима, раздвојених усана, малим рукама које додирују вас и њихова тела унутар тих смешних и ситних пиџама је нешто што ниједан отац не би смео пропустити.
Они не раде ништа, само спавају и, у већини случајева, траже контакт како се не би осећали сами (што није мало, око). Али ви, када их имате поред себе, гледате их док мислите да су прелепи, знајући да мирно спавају, јер су свесни да сте ви поред њих, штитећи их, заљубљујеш се сваки дан по мало њих више.
И ти мали тренуци, они „али мајко моја, која ситница“ и они који трају у жељи да им дам супер карамеле, чине да их више волиш, да имаш више са њима, да дању имаш мало више стрпљења са њима, да они поклоните оне загрљаје које сте држали ноћу докле год их будите поред себе и то, уопште, боље се слажите, осећајте се боље и све је флуидније.
Додир чини љубав, љубав потиче комуникацију, комуникација ствара поверење, поверење побољшава однос и што је бољи однос, веће су трење међу људима. А то се односи и на нашу децу. Што више времена проводимо с њима, чак и ноћу, боље ћемо се опћенито слагати и бољи суживот.
Још увијек не могу схватити како постоје родитељи који пропуштају те ноћне тренутке. А најгори део је то, Једном када су изгубљени, никада их неће имати.
