Често вам кажемо да изузетно препоручљива вежба приликом васпитања и образовања деце покушава да их разуме. Будите емпатични и ставите се на њихово место да знамо шта живе и, на тај начин, да се мало приближимо њиховој невољи или неугоди и тако знамо разлог свог понашања.
Када говоримо о бебама, постоји много родитеља који не разумију баш како је могуће да када бебу остави саму у креветићу или басији почне да плаче, или спава пет или десет минута и поново се пробуди, кад се чинило да је премештен сатима или зашто ако остане само на тренутак, плаче и ако је на сигурном између четири зида своје собе.
Па, одговор је прилично једноставан, али мало родитеља то зна или интернализује: Ако вас беба не види, не мирише и не осећа вас, не зна да постојите.
Басина поред кревета
Увек се каже да је проблем када вас не види, и то је тачно, али постоји нешто друго. Односно, ако те не види, ако те изгуби из свог видног поља, ако нестанеш, за њега више не постојиш. И док вас ометају играчка, боја или покретни лонац, заборавићете да мислите да не постоје, али пошто се те ствари ограничавају, тада схватиће да је сам и плакати ће.
Постоје мајке које се питају како је могуће да када га држите поред себе у кревету, а да га не додирнете, да спава пола и да га има у басинету, закачен за кревет, теоретски не много даље, кобно спава.
Као што је речено, могуће је да тамо, поред кревета, уз минимално осветљење лампи које постављамо ноћу и видимо их, могу да отворе очи на тренутак, виде да смо код њих и наставимо тако мирно да спавамо. Али скоро сам се опредијелио за питање мириса, буке и препознавања присутности.
У басинету, иако је отворен, немогуће вас је видети. У басинету, јер имамо четири зида и мало потонуће у нашим дахима долази са мање силе, а могуће чује нас далеко. У басинету, с четири зида, можемо бити уз њега, чак и свирамо бассенет, али за њега ћемо бити далеко.
У кревету, међутим, можете нас видети, намирисати нас без проблема, можете нас чути много ближе и можете приметити нашу блиску присутност. А ако то не примете, могу помицати једну руку или једну ногу да би остварили контакт. И може се чинити лажом, али та мала нога на нашем телу, та мала рука која додирује нашу кожу, довољна је да вас натера да будете праћени.
Зидови који их штите
Нешто слично се дешава када је дан, а дете ставимо у креветић, теретану или парк и оставимо собу за било шта (већ знамо да понекад морате правити храну, одговарати на телефон, туш и ствари овако). За неколико минута или секунди, дете почните се жалити што сте сами. Мислиш да се жали на нешто друго, да се напио, да ће бити гладан или шта већ, али не, је ухватити га и престати плакати, ослободите га и урадите поново, узмите и смирите се поново.
Мислите да је апсурдно да нема опасности да сте код куће, заклоњени кровом, зидовима и заштићени од стране маме, тате или обоје, да нема животиња које вас могу напасти, или кише која вас може намочити, или хладноћа коју замрзава ваша нежна кожа или под пуним камењем и рупама на којима вам може бити непријатно. Нема тога и ипак не прихвата да буде тамо.
Зашто? Па јер то знамо, тата и мама, али они не знају. Не знају ништа о крововима, зидовима, киши или камењу. У ствари, они чак не знају ништа о животињама и опасностима. Они само осећају да бити сам није у реду и зато траже контакт и негу. Они само знају да ако вас не виде, ако вас не миришу, ако вас не чују и ако вас не осете, ти не постојиш, и желе да постојите. Требаш им да постојиш.
