Ових дана студија УНИЦЕФ у Аргентини названа "Клима, сукоби и насиље у школи" у којој су анализирани различити фактори и подаци да би се покушала сликати тренутна ситуација у школама те земље.
Међу свим подацима прикупљеним за ову студију, упечатљиви су и они који показују разлике између јавне и приватне школе.
Одувек се мислило да у јавним школама, због социјалног нивоа деце која иду, постоји више насиља него у приватним школама и, ако насиље схватимо као физичко злостављање, то се потврђује, јер у јавним школама деца више држе него у приватним школама. Међутим, установљено је да такође постоји насиље међу децом у приватним школама, али од невиђеног, од онога што се назива психолошким злостављањем, које се јавља у облику понижења и увреда, између осталих метода, и Та дјеца раде више од дјеце у јавним школама.
Неки подаци студије
За спровођење ове студије 1690 деце је уписано у средњошколско образовање (старост се не коментарише, али се помињу последња три курса у том периоду).
На питање да ли у 2009. години неко је био окрутан према њима 2,3% деце која су похађала јавне школе одговорило је са да и шта се редовно дешавало, у поређењу са 1,8% приватних школа. 4,3% деце у јавности је рекло да више пута 13,2% деце из приватних школа које су признале да им је неко био такав окрутност. 79,9% деце у јавним школама и 69,4% деце у приватним школама рекло је да никада ниједно дете није било окрутно према њима.
На питање да ли у 2009. години у јавности су се о њима говориле ружне ствари 2,8% деце у јавности је рекло да се то обично дешава у поређењу са 3,9% деце у приватном смештају. 11,3% јавности је рекло да се то десило више пута 17,1% деце у приватном смештају а он је одговорио да се 68,5% деце у јавности никада није догодило, у поређењу са 58,1% деце у приватној.
Биралишта су се затим окренула и деца су била упитана ако су се 2009. лоше понашали према неком партнеру. 4,9% деце у јавности одговорило је да, обично у поређењу са 6,3% приватне деце. 23,1% деце у јавним школама рекло је да је то учинило више пута, у поређењу са 36,2% приватне деце и на питање нису ли никада лоше поступали са партнером, 49,6% деце у јавности одговорило је да то никада није учинило, у поређењу са 33,6% деце у приватном, тј. 76,4% деце у приватним школама икада је лоше поступало са разредником.
Такође су питани ако су икад рекли било шта што би нашкодило партнеру и 2,8% деце у јавности одговорило је да, обично у поређењу са 5,2% приватно. 14,9% деце у јавности је одговорило да више пута у поређењу са 22,4% деце у приватном смештају. На питање да ли 62,6% деце у јавности то никада није учинило, рекао је да никада није рекао партнеру ништа болно у поређењу са 46,5% деце у приватној кући.
Што се тиче физичког злостављања, они су питани колика је била учесталост тучњаве међу ученицима и 11,6% деце у јавности је рекло да су веома честе, у поређењу са 3,9% приватне деце, 26,7% је рекло да су нешто учесталије, у поређењу са 19,4% деце Деца из приватног сектора, ретко у 40,5% државних школа и 50% из приватних школа и нису честа у 18,3% деце из јавних школа и 25,8% из приватних школа.
Такође су питани ако су учествовали у тучњави 2009. године и 17,8% деце у јавној школи је одговорило да, у поређењу са 10,6% приватних, што одговара да нису остали студенти, 81,6% деце јавности и 89,1% приватне деце.
Закључци
Сигурно је да су сви већ закључили своје закључке. Студија је урађена са школама у метрополи Буенос Аиреса, тако да мислим да се може екстраполирати и у наше градове и да би понашање наше деце требало да буде прилично слично.
Као што кажемо на почетку уноса и као што гласи наслов, чини се да су деца из јавних школа агресивнија, физичкија, вероватнија да решавају проблеме са телом него говором (није ни разлика велики међу њима, али овај тренд се види). Што се тиче деце која похађају приватне школе, примећује се да она мање користе физичко злостављање, али они више користе психолошко злостављање понижавајући и исмијавајући вршњаке, технике које не остављају физичке трагове и које су, према томе, теже проверити (није исто рећи "погледај шта ми је учинио", "погледај шта ми је рекао"), али и оне остављају трагове психолошки.
Студија је занимљива јер наглашава стварност коју многи нису знали. Да дам пример, мој петогодишњи син дели време са децом из различитих друштвених слојева, пошто је у школи у јавној школи, са децом свих врста и порекла, а суботом се бави спортом са децом која углавном похађају , у приватне школе.
У школи примећујемо да је уобичајено да нека деца ударају (један дан нам је набрајао децу која су обично ударала и била неколицина), али "друга деца не ударају", рекао нам је једног дана. Сада, у светлу онога што је виђено у овој студији, они можда неће погодити, али ко зна хоће ли започети са техникама попут описаних да једнако штете другој деци без употребе силе.
