Пре неколико дана Лола је донела обећавајуће вести, у којима је описано како се у Великој Британији рађа више беба са Дауновим синдромом. То је била вест са пуно одјека и у британској и у шпанској штампи, мада сам то сада прочитао подаци нису толико оптимистични као што се чинило.
Истог дана када су ове информације потврђене дошло је до "исправљања" или објашњења са веб странице Британске националне здравствене службе која, међутим, није имала утицаја, али коју сам желела да донесем овде.
Резимирајући информације, имали смо податак да је након широког увођења тестова раног откривања, 1989. године, број деце рођене у Уједињеном Краљевству са синдромом Довна падао до 2000. године, али од тада се поново повећао за 15% а 2006. године први пут су се родили више него 1989. Подаци су тачни, али не и објашњење које је требало.
Више родитеља би одлучило да крене напријед са трудноћом плода са Дауновим синдромом. Како се то подудара са подацима који су данас, 92% жена којима је дијагностициран Довнов синдром одлучују за прекид трудноће?
Те бројке то и потврђују пропорција се није мењала од 1989. годинеПрема извештају националног регистра "Довнов синдром цитогенетски": само једна од 10 жена одлучује да настави трудноћу.
Разлог за овакву конфузију података је у томе што је, као што знамо, повезан и Довнов синдром узраст мајке. И последњих година у Великој Британији, као и у Шпанији, удео укупних трудноћа у релативно старијим женама знатно је порастао, што последично расте удео укупних трудноћа које су позитивне.
Дакле, стварност је да пораст деце рођене са Довновим синдромом у овом тренутку изгледа да нема везе са променом става родитеља, нити друштва, већ повећана трудноћа у поодмаклој доби.
