Пре неколико недеља одржана је у Мадриду КСВИ Светски конгрес психијатрије и једна од тема о којој су разговарали је дјетињство, животна фаза у којој психијатри, док сам читао на АБЦ-у, увјеравају да 20% деце има ментални поремећај или проблем, што се обично дешава пре него што дечаци или девојчице напуне 14 година.
Очигледно, психијатријски стручњаци сматрају да са таквим бројевима постоје многе разлике широм света у односу на дистрибуцију професионалаца који брину о људима који имају менталне проблеме, узрокујући неједнакости, јер постоје земље са мало психијатара, психолога, социјалних радника и психијатрије.
За сада се могу сложити, јер нема ништа горе од тога да имате много деце са проблемима и да нема довољно особља да им помогне. Проблем је у томе што бих видио проблем у тој чињеници требао бих прихватити претпоставку која каже да једно од петог дјетета има ментални проблем, а ја га још увијек не прихваћам. Мислим да то није истина.
Они су измислили или увећали проблеме
Немојте ме питати зашто, али само сам се сетио Естивилла, аутора књига познатих и као „Заспавај, дете“, које имају најконтроверзније методе понашања (јер смо детету плакали да га натера да престане да тражи друштво ноћу) успева да лечи дечију несаницу, за коју објашњава да утиче на 35% деце млађе од 5 година.
С обзиром на ове бројке, питам се: како су наши родитељи, наши дједови и преци са 35% дјеце млађе од 5 година који нису могли спавати? Јер у то време није постојало ни "Заспавај, дете", нити је постојала књига која би научила дете да спава.
Можда су их пустили да плачу, али без теорије, или су их једноставно пратили да буду мирни док, кад су били старији, нису добро спавали. Или још боље, можда те бројке нису постојале, јер нека деца спавају боље, друга спавају, али нико није сматрао да дете има несаницу, али „дете које има највише спавања и оно које се највише пробуди додирнуло је“ , хајде, нормално дете попут свих којима треба мало више стрпљења. И највероватније та деца са већим потешкоћама на нивоу спавања нису достигла 35%. Није ли то што је лудо функционирање нашег друштва, то су дјеца погођенија и зато има више дјеце која лоше спавају?
Слично томе, није ли сада више деце са проблемима у понашању јер живе у друштву с апсурдним функционисањем? Јер сви знамо за Деца која плачу због помоћи због лошег понашања. Живе лоше, имају проблема, не прихватају судбину која им је наметнута и њихов вентил за бекство, њихов начин приговарања, лоше се понаша. Остали немају вентил за одвод и завршавају експлозивном кризом. А други, чак и то, усмеравају на депресију која их води да живе живот који мрзе кад још нису досегли скоро адолесценцију.
Проблеми се решавају одласком у корен
Па, опростит ће ми, али пружање свијету с више психијатара и професионалаца посвећених менталном здрављу можда ће бити потребно, не кажем не, али то је још увијек крпа. Ако се проблеми морају решити у корену, можда ће бити потребно обрадујте родитеље, да смо често више забринути у покушају да поправимо своје ране и недостатке, него у пружању нашој деци љубави и времена које заслужују.
Можда би требало да се лечи нашој влади и банкама, који су дозволили и промовисали, укључујући корупцију, да обични радници плаћају своју кризу, остављајући нас у веома тешким ситуацијама на нивоу рада. Или мозда психијатрима, који су у стању да кажу да свако пето дете има менталне проблеме или поремећаје и остане тако широко.
Јер је немогуће. 20% деце је много деце. У мом разреду нас је било 40, јер су према статистици 8 имали проблема или ментални поремећај. Лажи, осим ако ментални поремећај није гледање у плафон, јер је учитељ историје толико устајао да нема никога ко би дизајнирао да слуша неко од његових предавања.
Али не знам шта ми недостаје. Торта је све мања и свако жели свој мали комад. Данас се све ради, чак се раде и здравствени послови, утапање јавног здравственог система, резање и смањивање, тако да људи почну да скачу у приватну медицину где ће оставити новац.
Па, у овој психијатрији иста ствар: кажемо да има пуно деце која греше, жалимо се јер нема довољно професионалаца, добијамо све више и више и почињемо консултовати сву децу која стварно немају ништа или чији проблеми нису баш психијатријски, али нормалан одговор на ненормалан свет.
