Остале су две недеље да школа крене и већ сам у више наврата могао да чујем типичну фразу „шта желим да школа почне“, понекад без присуства деце а понекад у њиховом присуству.
Дан када сам дошао на посао после празника, било је оних који су ме питали: „А шта је са зверима?“ И ја сам, невин од мене, мислио да нисам у праву, јер нисам био у Африци! Одмах сам схватио да мисли на моју децу и очигледно сам одговорио да је „добро, јако добро“.
Затим додајем обе ситуације, ону у којој неки родитељи живе празнике као да улазе у непропусну собу напуњену динамитом која ће експлодирати на минимум кретања и моје, у којима уживам у празницима са својом децом, проводећи са њима време које остатак године не могу и питам се: Да ли желим да мој син крене у школу?
За две недеље скоро дрхтам (добро, не толико) јер видим да се дан ближи. За време празника смо отишли спавати релативно касно (рецимо између 23 и 00), поделили смо све оброке, направили смо неке излете у којима смо сви уживали, окупали смо се у базену и на плажи , ишли смо у биоскопе, свирали смо заједно и они су играли сами (мало времена, то се чини да је са татом и мамом забавно) и тата и мама су долазили у кревет пружени и често исцрпљени, више када смо видели више од једне ноћи да им је остало енергије.
Чињеница је да упркос физичком и психичком замарању бриге о својој деци током 24 сата, Биланс је увек позитиван и ни у једном тренутку нисам желео да се приближи датум почетка школе. Можда зато што ми треба много више буке да га морам покупити и вратити се дневним правилима и рутинама, онима које на одмору заборавимо да се одморимо.
Не знам, можда су моја деца још увек млада и можда ћу морати да сачекам неко време да ме истроше још више кад почну радити своје у оним тренуцима када живе далеко од нашег присуства (рецимо у камповању или слично са другом децом) ). Можда ћу се једног дана изненадити мислећи "шта желим да почнем у школи" и тада схватим да сам заиста имао много тога да знам о деци.
Међутим, данас немам жељу да започнем, јер ћу их видети још мање него што их видим сада (добро, мали не иде), пошто ће моји распореди онда почети да плешу уз њихов и биће тренутке када сам код куће, а они (он), не.
Оно што ми је, упркос свему, јасно, врло је јасно да ако се једног дана изненадим и радујем се септембру, то никада нећу рећи наглас да спречим своју децу да ме чују.
