У последње време на телевизији смо могли видети неколико случајева о томе Синдром родитељског отуђења (ПАС). Чини се да је узбуна скочила порастом развода или конфликтним раздвајањима и последичним порастом овог патолошког понашања, али то није увек случај, понекад се догађа између парова који су још увек уједињени, али да видимо о чему се тачно ради.
Синдром родитељског отуђења, деноминација психијатра Рицхарда А. Гарднера 1985. године, догађа се када родитељ (најчешће онај са старатељством) манипулише или покушава манипулисати осећајима деце да би их ускладио са другим родитељем. Али та чињеница није ограничена искључиво зато што дете изазива одбацивање према оцу или мајци, већ много пута може утицати и на баку, деду или другу родбину. Према подацима Државне конфедерације удружења раздвојених очева и мајки, процењује се да сваке године око 20.000 деце не воли једног од родитеља, јер му је други то подстакло.
Постоје три степена отуђености, блага, умерена и акутна, према стручњаку Ричард А. Гарднер, сваком је потребан облик акције или акције. Синдром може утицати на њега на начин да деца која пате од њега могу заборавити какав је био њихов претходни породични живот и не сећају се добрих времена у којима су живела са родитељем, а које сада одбијају.
САП изазива код деце осећај патолошке мржње, искривљавање стварности и оштећење њиховог психолошког развоја. То је још увек облик злостављања деце који изазива трауму и спречава нормалан живот, како детета, тако и отуђеног родитеља.
Упркос томе, СЗО (Светска здравствена организација) или Америчка психолошка асоцијација још увек не признају САП, али то је могуће и надамо се да ће ускоро бити размотрени, јер је правосудно питање помало збуњујуће.
У ком свету живимо? Отуђујући отац није свестан да се детету наноси највећа штета?
